dc.description.abstract | Васпитање и образовање глуве и наглуве деце у Србији има традицију
дугу више од 130 година. Развојни пут обележиле су фазе идентичне онима
кроз које су прошли и образовни системи високо развијених европских
земаља. На свом путу Србија је настојала да прати сва савремена кретања
на пољу сурдопедагошког рада у мери у којој су јој то ратови и унутрашње
кризе у друштвеном животу дозвољавале. У грађењу образовног система
најпре се појавила приватна иницијатива учитеља широм Србије који су
отварали заводе за образовање глуве и наглуве деце, а нису били ретки
ни случајеви образовања глувих у истим разредима с вршњацима типич-
ног развоја. У том периоду појављују се корифеји сурдологије – Радивој
Поповић, Вељко Рамадановић, Јован Бољарић, Коста Николић – који ће
поставити темеље организованом и модерном систему образовања и вас-
питања глувих и наглувих у Србији.
Савремени концепт васпитања и образовања, заснован на људским
правима, хуманизацији и квалитетном образовању доступном за све, данас
шири васпитно-образовно поље и пружа могућност глувој и наглувој деци
да, уз додатну помоћ и подршку, остваре право на образовање не само у
специјализованим школама за глуве и наглуве већ и у школама за образо-
вање вршњака типичног развоја.
Најорганизованије и најцелисходније стицање знања, развијање спо-
собности и усвајање навика и вештина реализује се управо путем наставе
у организованом школском систему. Стога настава представља плански и
систематски институционално реализован васпитно-образовни процес,
заснован на друштвено одређеним циљевима, који се остварују кроз инте-
ракцију наставника и ученика, на дидактички обликованим садржајима, уз
примену разноврсних метода, поступака, облика и средстава рада. Међутим,
једино настава у којој су сви елементи усклађени с циљевима рада и инди-
видуалним способностима и потребама ученика, у којој се тежиште рада
помера с наставних садржаја на исходе, односно на процес учења и његове
резултате, може да подстакне развој ученика и да допринесе да се стечена
знања примене у пракси и у свакодневном животу. Доситеј Обрадовић је
говорио да је „млада душа подобна меком воску, у какав је калуп ставиш,
таквог човека од ње добијеш”. Отуда је јасно колику одговорност имају
не само родитељи већ и васпитачи и наставници у одрастању и облико-
вању младе личности. Та одговорност добија посебно на значају када су у
питању деца чије је развој оптерећен одређеним сметњама и поремећајима........ | sr |