Naturalistički bihevioralni tretmani

Abstract

Izbor tretmana ostaje jedno od velikih pitanja specijalne edukacije. Baš kao što se u oblasti nastave i nastavnih metoda vodi polemika između zastupnika instruktivističkih i konstruktivističkih metoda, tako u oblasti tretmana postoji jaz između biheviorističkih i naturalističkih pristupa. Tradicionalni bihevioralni tretmani su stariji i zasnovani na ideji da neka deca teško uče u prirodnom okruženju, zbog čega se moraju koristiti jednostavni nalozi i snažni potkrepljivači. Koriste se procedure imitacije i opipljive nagrade za njeno uspešno izvođenje. Uprkos neospornoj efikasnosti, ovi tretmani imaju ozbiljna ograničenja. Komunikacija zasnovana na ovim principima je pasivna, zavisna od podsticaja i često se ne generalizuje van konteksta u kome je ponašanje učeno. Pored toga, deca koja još uvek ne razumeju da se komunikacija može koristiti da bi se uticalo na ponašanje drugih ljudi, mogu imati teškoće u usvajanju osnovnih komunikacionih veština. Na suprotnoj strani su naturalistički tretmani, koji proističu iz socijalno- interakcionističke perspektive i zasnivaju se na opisu uobičajne interakcije između deteta i njegove majke. Njihov primarni cilj nije razvoj specifičnih veština, već davanje razvojno odgovarajućih modela, praćenje interesovanja deteta i proširivanje njegovih iskaza. Između ova dva pola nalaze se naturalistički bihevioralni tretmani. Oni koriste metode zasnovane na dobrim stranama bihevioralnog programiranja (npr. predvidljiva struktura, analiza zadatka, obraćanje pažnje na prethodnike i posledice ponašanja), ali kao kontekst za učenje koriste prirodno okruženje. Takođe, posebna pažnja se posvećuje generalizaciji učenih ponašanja izvan okruženja u kojem je obuka sprovođena. U knjizi su prikazani najpoznatiji naturalistički bihevioralni tretmani, date su procedure i primeri potrebni za njihovu primenu, kao i pregledi istraživanja kojima se isptivala efikasnost ovih tretmana.