Modeli pružanja podrške deci sasmetnjama u razvoju

Abstract

Promene u obrazovanju učenika sa smetnjama u razvoju i zaokret u pravcu inklu- zivnog obrazovanja nametnule su i promene koje se tiču modela pružanja podrš- ke ovim učenicima. Ove promene se odražavaju i kroz pomeranje dominantne paradigme od medicinskog, ka socijalnom modelu ometenosti. Najšire, može se govoriti o direktnom i indirektnom pružanju podrške. Specijalna edukacija više nije sinonim za izdvajnje deteta iz redovnog razreda, već se posmatra kao program koji se može sprovoditi u različitim obrazovnim okruženjima. Iz vi- zure kontinuuma obazovnih smeštaja, najčešće se govori o podršci koja se pru- ža unutar redovnog odeljenja (konsultativni i kolaborativni modeli), potom o modelima pružanja podrške u resursnim sobama, specijalnim odeljenjima, specijalnim školama, kućama, bolnicama, institucijama i drugim okruženjima. Promene modela pružanja podrške učenicima sa smetnjama u razvoju dovele su i do promena u poziciji specijalnih edukatora, pored tradicionalnih uloga u specijalnim školama i specijalnim odeljenjima, oni se angažuju i u redov- nim školama, bilo kao deo stalno zaposlenog osoblja, bilo kao patronažni specijalni edukatori koji pružaju podršku učenicima sa smetnjama u razvoju u nekoliko škola na određenoj teritoriji. U ovom kontekstu treba posmatrati i tendenciju transformacije specijalnih škola u resursne centre koji preu- zimaju nove uloge i aktivnosti. Pored pomenutih, javljaju se i težnje ka razvoju inovativnh modela podrške poput transenviromentalnog programiranja koje ima za cilj da kroz koordinirane napore redovnog nastavnika i specijalnog edukatora obezbedi reintegraciju učenika i postepeni prelazak iz ekskluzi- vnog u inkluzivno obrazovanje.