Theory of mind in children with developmental language disorder – developmental tendencies

Abstract

Theory of mind (ToM) refers to the complex cognitive ability allowing attribution of mental states to others and understanding that others may have different beliefs, intentions and desires which are different than our own. Developmental language disorder (DLD) is characterized by persistent deficits in the acquisition, comprehension, production or use of language. These children, in addition to language difficulties, may also have a spectrum of cognitive deficits. Research of ToM in DLD children started relatively recently, and the data so far have been quite inconsistent. The aim of our study is to compare ToM abilities and their developmental pattern between DLD and typically developing (TD) children, as well as to investigate potential differences between two main DLD subtypes (expressive and mixed) which differ dominantly regarding to the level of difficulties in language comprehension. The sample consisted of 119 participants aged between five to ten years, divided into two groups, 69 children with DLD and 50 TD children. Sally-Anne false belief task was used as a measure of ToM ability. The results indicate a significant developmental delay of ToM ability in children with DLD with no significant differences between the two DLD types. This indicates that children with DLD have significant difficulties in understanding that actions of others depend on their beliefs rather than simply the real situation itself, as well as that belief and reality often diverge. The results of the research are discussed from two aspects, by comparison with the results of other studies that investigated ToM in DLD children and through the prism of difficulties in social and academic functioning that these children may have. Practical implications are also given, as well as some of the specific techniques that can facilitate the ToM development in children with DLD within the school environment.

Теорија ума (ТУ) односи се на сложену социокогнитивну способност, која омогућава закључивање о сопственим менталним стањима, као и менталним стањима других људи. Она омогућава тумачење и предвиђање понашања других на основу разумевања њихових осећања, намера, жеља, ставова, веровања и знања, што имплицира да се веровања, намере и жеље могу разликовати од особе до особе (Preckel et al., 2018). ТУ се постепено развија током детињства, при чему је развој обележен неколиким кључним прекретницама. На раном предшколском узрасту деца почињу да овладавају способношћу заузимања перспективе, што им омогућава да разумеју да друге особе могу видети ствари другачије него они сами. Током раног школског узраста почињу да схватају концепт ума као активног тумача, овладавајући базичним разумевањем менталних процеса (на пример, Barquero et al., 2003). Значајна прекретница у развоју ТУ је разумевање лажних веровања, односно препознавање да веровања других људи могу бити другачија од стварности и различита код појединаца. Типично, до четврте године деца овладавају ТУ првог реда, разумевајући веровања као менталне ентитете одвојене од стварности (Poulin-Dubois, 2020). Око седме године обично овладавају ТУ другог реда, што им омогућава да размишљају о мисаоним процесима других (Miller, 2009). Однос између језика и ТУ током развоја указује на комплексну интеракцију когнитивних и језичких вештина. Сматра се да код деце типичног развоја (ТР) усмереност на намере других људи и интерперсонална преференција, које се јављају веома рано током развоја, претходе и поспешују језички развој (De Villiers, 2007). Узрочна веза између ТУ и језичких способности није у потпуности разјашњена, иако истраживања указују на то да, када је реч о разумевању веровања, развој језика ипак претходи развоју ТУ (на пример, De Villiers & Piers, 2002; Slade & Ruffman, 2005). Овај однос постаје посебно важан када је реч о популацији деце са развојним језичким поремећајем (РЈП), где тешкоће у изражавању или разумевању језика могу утицати на развој ТУ. Код деце са РЈП експресивног типа тешкоће у изражавању могу ометати овладавање вештинама разумевања менталних стања других. С друге стране, деца са РЈП мешовитог типа, који се манифестује тешкоћама у доменима и рецептивних и експресивних језичких способности, могу имати додатне проблеме у разумевању социјалних интеракција и интерпретирању намера других. Стога је разумевање развоја ТУ кључно за свеобухватно сагледавање развојних изазова са којим се срећу деца са РЈП.Циљ овог истраживања је да се упореди ТУ и њен развојни ток између деце са РЈП и деце ТР, као и да се испитају потенцијалне разлике између два главна подтипа РЈП (експресивни и мешовити), који се разликују претежно по нивоу тешкоћа у разумевању језика. У ту сврху одабран је узорак од 119 испитаника узраста од пет до десет година, подељених у две групе, 69 деце са РЈП и 50 деце ТР. За процену ТУ коришћен је задатак лажног веровања „Сања и Ана” (енг. Sally-Anne test, Baron-Cohen et al., 1985). Резултати истраживања указују на то да деца са тешкоћама у језичком развоју постижу значајно нижи резултат на примењеном задатку у односу на децу ТР (F(1,115) =32,487, p=0,000, парцијални η2=0,22). Наредним анализама је утврђено да су ове разлике присутне и на предшколском и на основношколском узрасту, као и да не зависе од типа РЈП. Додатно, утврђено је да је код деце са РЈП присутно развојно кашњење од две године и више, имајући у виду да ова деца и на школском узрасту имају тешкоће у разумевању ТУ првог реда. Изостанак разлика у нивоу развијености ТУ између деце са различитим типовима РЈП указује на то да ниво језичког разумевања није пресудан чинилац у разумевању лажног веровања. Резултати нашег истраживања који указују на недовољно развијену ТУ код деце са РЈП, уз чињеницу да језичке тешкоће код ове деце могу перзистирати и на школском узрасту (нпр. Del Valle et al., 2018; Drljan & Vuković, 2019) и да често доводе до проблема у савладавању академских вештина (нпр. Harrison et al., 2009; Oliveira et al., 2021), указују на присуство двоструког ризика код ове популације – потенцијално лоша академска постигнућа и проблеми у вези са социјалном укључености у школском контексту. Овакав налаз имплицира потребу за применом додатних дидактичких метода у раду са овом децом које би олакшале савладавање градива и поспешиле формирање позитивних односа са вршњацима и наставницима, што је од посебног значаја имајући у виду да се током школског периода даљи језички развој одвија углавном кроз учење и интензивну комуникацију у школи.