Uticaj pandemije COVID-19 i mera za sprečavanje širenja virusa na starije osobe

Abstract

Pandemija COVID-19 predstavlja ozbiljan javnozdravstveni problem. Iako su virusu izloženi svi, starije osobe su u većem riziku od obolevanja, težih zdravstvenih posledica i smrtnosti. Mere koje države preduzimaju u cilju sprečavanja širenja virusa imaju niz negativnih efekata, posebno za starije osobe. Cilj rada je da, na osnovu analize postojećih saznanja, u svetu i Srbiji, ukaže na posledice pandemije i mera za sprečavanje širenja virusa na starije osobe, kao i na pravce razvijanja politika i praksi u kriznim situacijama koje će biti zasnovane na pravima, iskustvu i interesima ove starosne grupe. Nakon proglašenja vanrednog stanja, u Srbiji su uvedene različite mere usmerene na sprečavanje širenja virusa. Ključna mera koja se odnosila na starije osobe bila je zabrana kretanja za građane preko 65, odnosno preko 70 godina. Uvedena je i zabrana poseta svim ustanovama socijalne zaštite za smeštaj starijih lica, a korisnicima ustanova zabranjeno je napuštanje ustanova. Ove mere, uvedene bez jasnog obrazloženja, dočekane su kao iznenadne, doprinoseći neizvesnosti, nesigurnosti i zabrinutosti građana. Postojeća saznanja pokazuju da mere fizičke izolacije i ograničavanja kretanja imaju brojne negativne posledice za starije osobe: onemogućena ili otežana redovna zdravstvena zaštita, otežan pristup socijalnoj pomoći, povećan rizik od zanemarivanja i zlostavljanja, ograničen ili onemogućen pristup uslugama podrške, posebno u slučaju nasilja, uticaj na opšte zdravlje (mentalno, fizičko i socijalno blagostanje), siromaštvo, produbljivanje generacijskog jaza, stigmatizacija, ejdžizam. Produbljuju se rodne i druge nejednakosti. Fizička, ali i socijalna izolacija i nedostatak kontakata sa porodicom menjaju dinamiku porodičnih odnosa. Socijalna i emocionalna izolacija su povezane sa povećanim rizikom od demencije, depresije, anksioznosti, kognitivnog pada, posebno kod starijih osoba koje žive same ili kojima je potrebna tuđa nega i pomoć. Sve skupa, to negativno utiče na kvalitet života starijih osoba. Prema međunarodnom pravu ljudskih prava, vanredne mere moraju da budu neophodne, proporcionalne i nediskriminišuće. Zaključuje se da bi državne politike morale da budu osetljive po pitanju starijih osoba, da odgovori na krizne situacije treba da budu zasnovani na poštovanju različitosti unutar ove starosne kategorije (u smislu kapaciteta, potreba, rezilijentnosti, višestrukih uloga koje starije osobe imaju u porodici i zajednici i slično) i da je neophodno uzeti u obzir rodni aspekt. Suštinski deo efikasne javne politike i strategija intervencije, koji su inkluzivni i u skladu sa konceptom aktivnog starenja, čine pristupi zasnovani na dokazima, a koji uključuju potrebe, znanje i iskustvo starijih osoba i njihovu participaciju u donošenju i sprovođenju mera koje se na njih odnose.