Odmazda ili rehabilitacija

Abstract

Prethodnih pola veka uoćena je prekomerna upotreba zatvorske kazne u mnogim delovima sveta. Navode se globalne promene (kolaps proizvodne industrije; brojnost dugotrajno nezaposlenih čime je vršen dodatni pritisak na državu blagostanja). Porast evidentiranog kriminaliteta i izricanje strožih kazni u zapadnim zemljama postepeno su normalizovali primenu ekstremnih modaliteta inkarceracije. Veći broj autora nastojao je da odgovori na pitanje kako se to ekstremni oblici zatvaranja normalizuju i postaju nešto uobičajeno u kaznenoj praksi. Samica u Kanadi je postala „normalizovana” uprkos neverovatno retributivnoj prirodi, a najekstremniji izraz ostvaruje izricanjem i izvršenjem doživotne kazne zatvora bez mogućnosti dodele uslovnog otpusta (Life Without Parole – LWOP. Normalizacija se tako definiše kao skup procesa koji čine da stanje izgleda “normalno”. Način na koji normalizacija funkcioniše ili se odnosi na rasprostranjenost stanja (normalna distribucija) ili na njegovu društvenu prihvatljivost (normativna vrednost). Kada opisujemo “prihvatljivost” kazne, raspravljamo o stavovima ljudi o njenoj težini. Prihvatljivost ilustruje vrstu bola, neprijatnosti i patnje kroz kaznu, koju konkretno društvo dozvoljava u datom trenutku. Normalizacija kao prihvatljivost ne određuje da li je kazna zaista nepodnošljivo stroga ili ne, već ukazuje na percepciju javnosti o njenoj ozbiljnosti. Stoga se nastojalo eksploracijom različitih mehanizama, ukazati na procese kojima se kod šire javnosti prikazuje ovakva kazna kao normalan modalitet kažnjavanja, uprkos tome što je izuzetno ozbiljan i sa drastičnim posledicama po osuđene. Iako je javnost smatra prihvatljivom, osuđeni su LWOP opisali kao mučnu, nehumanu, i kao izuzetno tešku kaznu. Tokom prve dekade ovog veka. u SAD je zabeleženo preko 50.000 LWOP. Ankete pokazuju da javnost preferira LWOP dajući joj prednost nad smrtnom kaznom. Zakonodavci kontinuirano proširuju mogućnost izricanja LWOP prema odraslim prestupnicima, uprkos naporima da se smanji zatvorska populacija. U senci tradicionalne smrtne kazne, drugi ekstremni oblici kažnjavanja su modelovani tako da izgledaju „umereni“. Na kraju krajeva, normalizacija doživotne zatvorske kazne bez uslovnog otpusta ilustruje kako ekstremno kažnjavanje može opstati pod maskom umerenosti kazne.