Stavovi nastavnika osnovnih škola prema inkluzivnom obrazovanju učenika s intelektualnom ometenošću

Abstract

Инклузивно образовање ученика с интелектуалном ометеношћу у нашој земљи актуелно је нешто више од десетак година, а ставови наставника представљају један од најважнијих фактора за укључивање ових ученика у редовна одељења. Циљ рада је да се прегледом доступне литературе стекне увид у ставове наставника основних школа према инклузивном образовању ученика с интелектуалном ометеношћу. За претрагу литературе коришћен је Google Scholar и сервис Концорзијума библиотеке Србије за обједињену набавку – KOBSON. Претраживана је литература на српском, хрватском и енглеском језику, а радови који су се бавили ставовима наставника средњих школа нису укључени у детаљнију анализу, као ни радови који нису у целости објављени. Анализом доступних истраживања указано је на различите факторе који се могу довести у везу са испољеним ставовима наставника основних школа према инклузивном образовању ученика с интелектуалном ометеношћу. Уочено је да одређене карактеристике ученика с интелектуалном ометеношћу, попут нивоа интелектуалне ометености, придружених бихевиоралних тешкоћа или проблема пажње могу утицати на ставове наставника према инклузивном образовању ученика. Поред тога, одређене карактеристике личности наставника, као и њихов емоционални доживљај ученика с интелектуалном ометеношћу, старосна доб наставника, радни стаж, контакт и искуство у раду са ученицима с ИО могу се повезати са њиховим ставовима. Утицај пола наставника, разред коме предају и ниво образовања нису у довољној мери потврђени као значајни. Најзначајније запажање везано је за факторе окружења, јер је у већини истраживања потврђен њихов утицај на ставове наставника. Неусаглашеност постојећих прописа са објективним околностима у којима се инклузивно образовање ученика с интелектуалном ометеношћу реализује, недостатак дефектолошке подршке и изостанак стручних усавршавања наставника негативно утичу на прихватање инклузивног образовања ученика с интелектуалном ометеношћу. Из тога може да се закључи да је неопходно побољшати услове рада у којима се инклузивна настава реализује, едуковати наставнике и обезбедити им континуирану дефектолошку подршку, како би се спровођење инклузивне праксе подигло на виши ниво и умањио или елиминисао утицај овог фактора.