Izazovi penalne rehabilitacije u 21 veku

Abstract

Prečesto i nepotrebno kazneni sistem poseže za izricanjem zatvorske kazne, uprkos činjenici da u spektru krivičnih sankcija postoje i mnoge druge mogućnosti koje ne podrazumevaju zatvaranje, poput alternativnih sankcija, novčanih kazni, uslovnih osuda sa zaštitnim nadzorom i drugih nezatvorskih modaliteta kažnjavanja. Statistički podaci o izricanju zatvorskih kazni u Republici Srbiji, naročito u prethodne dve decenije, ukazuju da se, sudeći po vremenskom okviru kazni, najčešće (u više od 90% slučajeva) izriču zatvorske kazne do tri godine. U sumi izrečenih kazni do tri godine dominiraju kazne do šest meseci. Uvažavajući činjenicu da su se sudovi vodili većim brojem parametara koji su ih opredeljivali za ovakav trend izricanja, racionalno je zapitati se da li su baš svi osuđeni na relativno kratke kazne zatvora zaista nepodobni, visokorizični, opasni po društvenu bezbednost, nepopravljivi van zatvora i da li za njih nema alternative sem slanja u zatvor (Jovanić, 2016). U knjizi „Izazovi penalne rehabilitacije u XXI veku” razmatraju se aktuelna pitanja u izvršenju kazne zatvora, izazovi nastali u zatvorskim sistemima usled povećanog obima izricanja zatvorskih kazni i opterećenja postojećih zatvorskih kapaciteta; preorijentacije izvršenja zatvorske kazne u pravcu kontrole, nadzora i izolacije osuđenih; pooštravanja normativnih i institucionalno- organizacionih uslova izvršenja; težnje da se zadrži rehabilitativni diskurs u retributivnom okruženju, primenom specijalizovanih programa za specifične kategorije osuđenih i uz primenu preporuka Saveta Evrope o mogućnosti dodele uslovnog otpusta svim osuđenim osobama, pa i onima na doživotne zatvorske kazne.