Modeli organizacije nastave gluvih i nagluvih

Abstract

Васпитање и образовање глуве и наглуве деце у Србији има традицију дугу више од 130 година. Развојни пут обележиле су фазе идентичне онима кроз које су прошли и образовни системи високо развијених европских земаља. На свом путу Србија је настојала да прати сва савремена кретања на пољу сурдопедагошког рада у мери у којој су јој то ратови и унутрашње кризе у друштвеном животу дозвољавале. У грађењу образовног система најпре се појавила приватна иницијатива учитеља широм Србије који су отварали заводе за образовање глуве и наглуве деце, а нису били ретки ни случајеви образовања глувих у истим разредима с вршњацима типич- ног развоја. У том периоду појављују се корифеји сурдологије – Радивој Поповић, Вељко Рамадановић, Јован Бољарић, Коста Николић – који ће поставити темеље организованом и модерном систему образовања и вас- питања глувих и наглувих у Србији. Савремени концепт васпитања и образовања, заснован на људским правима, хуманизацији и квалитетном образовању доступном за све, данас шири васпитно-образовно поље и пружа могућност глувој и наглувој деци да, уз додатну помоћ и подршку, остваре право на образовање не само у специјализованим школама за глуве и наглуве већ и у школама за образо- вање вршњака типичног развоја. Најорганизованије и најцелисходније стицање знања, развијање спо- собности и усвајање навика и вештина реализује се управо путем наставе у организованом школском систему. Стога настава представља плански и систематски институционално реализован васпитно-образовни процес, заснован на друштвено одређеним циљевима, који се остварују кроз инте- ракцију наставника и ученика, на дидактички обликованим садржајима, уз примену разноврсних метода, поступака, облика и средстава рада. Међутим, једино настава у којој су сви елементи усклађени с циљевима рада и инди- видуалним способностима и потребама ученика, у којој се тежиште рада помера с наставних садржаја на исходе, односно на процес учења и његове резултате, може да подстакне развој ученика и да допринесе да се стечена знања примене у пракси и у свакодневном животу. Доситеј Обрадовић је говорио да је „млада душа подобна меком воску, у какав је калуп ставиш, таквог човека од ње добијеш”. Отуда је јасно колику одговорност имају не само родитељи већ и васпитачи и наставници у одрастању и облико- вању младе личности. Та одговорност добија посебно на значају када су у питању деца чије је развој оптерећен одређеним сметњама и поремећајима........