Kliničko ispitivanje vestibularne kompenzacije

Abstract

Cilj istraživanja učenja i memorije je razumeti kako dešavanja na celularnom i molekularnom nivou proizvode određene promene u ponašanju. Dovođenje u vezu neuralne aktivnosti sa jedne strane i percepcije ili akcije životinje (i čoveka) je težak zadatak jer velika kompleksnost većine nervnih mreža veoma otežava dovođenje u direktnu vezu celularnu aktivnost sa posledičnim ponašanjem. Te prepreke su nešto manje u vestibularnom sistemu jer VOR (vestibulookularni refleks) predstavlja relativno „jednostavan“ model za izučavanje celularnih mehanizama učenja. Zato vestibularni sistem (njegov centralni aparat) predstavlja primamljiv model ispitivanja plastičnosti CNSa – mogućnosti prilagođavanja nakon promena ili oštećenja. Relativno jednostavno beleženje i kvantifikacija pokreta oka kao posledice refleksnih odgovora VORa je razlog za ispitivanje funkcije vestibularnih čula, vestibularnog sistema i vestibularne kompenzacije upravo putem VORa, a time i sticanje opštih uvida u mehanizme učenja, plasticiteta i kompenzacije u CNSu. Ispitivanja vestibularne kompenzacije skoro isključivo su bila fokusirana na stanja nakon jednostranog perifernog vestibularnog otećenja zbog neravnoteže dve strane koja tada nastane i odgovarajuće dramatične kliničke slike. Nakon naglo nastalog jednostranog vestibularnog oštećenja pojave se statički i dinamički znaci i simptomi. Statički postoje kada glava miruje i najuočljiviji su: spontani nistagmus prema zdravoj strani, torzija oba oka ka oštećenoj strani, vertigo – osećaj okretanja sebe ili okoline i tendencija pada uglavnom na stranu oštećenja pogotovo sa zatvorenim očima. Dinamički znaci se jave kada se glava kreće i najznačajniji su: veoma oslabljen VOR pri okretima glave na stranu oštećenja, oscilopsia – osećaj trešenja ili igranja slike i ataksia – zanošenje i nesigurnost prilikom hodanja. Nakon jednostranog trajnog oštećenja svi ovi znaci i simptomi traju duže ili kraće, postepeno se manje ili više povuku, neki od njih u potpunosti, a drugi ne. Nalazi su ukazivali da je statička vestibularna kompenzacija uglavnom veoma uspešna, dok je kod procene uspešnosti dinamičke vestibularne kompenzacije bilo mnogo nejasnoća i lutanja. Postoji razlika i u načinu ispitivanja statičke i dinamičke vestibularne kompenzacije: kod statičke vestibularne kompenzacije beleži se.......