Uvod u opštu psihologiju

Abstract

Kada je pre otprilike sto trideset godina psihologija tek nastala, njeno polje interesovanja bilo je prilično usko i daleko od svakodnevnih i važnih ljudskih problema, a njene mogućnosti da čoveku pomogne u upoznavanju psihičkog života drugih ljudi i sebe samog, kao i u rešavanju njegovih subjektivnih problema bile su vrlo skromne. Prvih pola veka od nastanka, psihologija se kao mlada nauka borila za priznavanje naučnosti i bila je u velikoj meri potcenjena od starijih i egzaktnijih nauka. Danas je psihologija jedna od razvijenijih društvenih nauka, čiji se rezultati zahvaljujući dobroj naučnoj zasnovanosti, kao i metodološkoj strogosti i preciznosti s uvažavanjem prihvataju u krugovima filozofa, antropologa, psihijatara, pedagoga, pravnika ili sociologa. A u širim, laičkim krugovima ona se često čak i precenjuje, te se od nje očekuje da rešava mnoge probleme koji izlaze iz njenih okvira i koji prevazilaze njene prilično velike mogućnosti. Nekada, u doba nastanka psihologije kao nauke, od nje su se mogli očekivati odgovori na običnom čoveku ne baš mnogo zanimljiva pitanja kao što su: Koliki je najmanji intenzitet zvuka koji ljudsko uvo može registrovati? Gde su smeštena i kako izgledaju čula kojima opažamo bol, toplo, hladno, dodir? Koliko vremena protekne od izlaganja svetlosne draži do reagovanja ispitanika na nju i sl. Danas, međutim, psihologija nastoji i može da pruži u velikoj meri pouzdane odgovore na veoma značajna pitanja, poput ovih: Koliko je za razvoj karaktera, inteligencije i temperamenta važno nasleđe, a koliko sredina? Kako se razvija mišljenje deteta o svetu i sebi samome? Kakva je priroda našeg pamćenja i koje su vrste pamćenja? Šta je identitet ličnosti i koje su krize u formiranju identiteta? Kako opažamo spoljašnju realnost i koje su zakonitosti opažanja? Koliko brzo se formira prvi utisak o nepoznatoj osobi? Koji su činioci uspešnog učenja? Kako se menjaju naši stavovi? Zašto se ljudi konformiraju? Zašto prolaznici nisu spremni da pomognu čoveku koji je u nevolji? U 19. veku psiholozi su bili zatvoreni u svoje laboratorije i institute, proučavajući probleme koji su imali malo veze sa čovekovim životom. Danas su psiholozi gotovo svuda gde ljudi žive i gde im je potrebna psihološka pomoć: u školama, preduzećima, centrima za socijalni rad, popravnim domovima, zatvorima, klinikama, u bračnim savetovalištima, vojsci, velikim sportskim klubovima, marketinškim agencijama, izbornim štabovima političara, PR agencijama itd. Savremena psihologija pokazala je da može da pruži smislene odgovore na mnoga važna pitanja koja se odnose na čovekove sposobnosti i procese kao što su inteligencija, pamćenje, opažanje, mišljenje, emocije, nagoni, potrebe itd. Ona je takođe u stanju i da rešava mnoga praktična pitanja: Kako proceniti da li je neko dete zrelo za polazak u školu? Na koji konstruktivan način je moguće rešiti konflikte među vršnjacima, bračnim partnerima, kolegama na poslu? Koje sposobnosti i druge psihološke osobine bi trebalo da ima osoba za uspešno obavljanje posla X (pilota, mašinbravara, prodavca, frizera, kuvara itd.)? Koja ličnost u nekoj grupi je najpogodnija da preuzme ulogu vođe? Kako se ponašati u situaciji svakodnevnih stresova? Laici često precenjuju mogućnosti psihologije i zato postavljaju pitanja psiholozima na koja nije moguće dati valjan naučni odgovor. Često se dešava da novinari, ali i radoznali obični ljudi pitaju psihologe: Kakvo je mentalno stanje našeg naroda? Kako je moguće, psihološkim sredstvima, sprečiti rat? Da li je čovek dobar ili zao? Da li su danas ljudi neurotičniji nego pre? Kakav je “psihološki profil” političara? Na ovakva pitanja odgovor nije moguć jer ona ili izlaze izvan domena psihologije (uzroci rata su društveni, pitanje dobra i zla je filozofsko) ili su suviše neodređeno, široko i neprecizno postavljena (“mentalno stanje naroda”, šta se podrazumeva pod “pre”, političari imaju različite “profile”). Udžbenik koji imate u rukama namenjen je prevashodno studentima koji se tek upoznaju s psihologijom i njegov osnovni cilj jeste da ih postupno uvede u široku oblast Opšte psihologije, koja proučava sve psihičke funkcije, sposobnosti i procese kod normalnog odraslog čoveka. Ova inače izuzetno obuhvatna i široka psihološka disciplina, koja proučava sistematski i zasebno opažanje, pažnju, pamćenje, mišljenje, učenje, motivaciju, volju, emocije, sposobnosti, danas se sve više razlaže i grana na posebne, uže discipline (psihologija učenja, psihologija sposobnosti, psihologija motivacije i druge). Naš udžbenik Uvod u opštu psihologiju zamišljen je tako da njegove korisnike upozna ne samo sa saznanjima u pojedinim oblastima Opšte psihologije, nego i da ih upozna sa logikom i procesom naučnog istraživanja, sa pojmovima, hipotezama i teorijama, kao i glavnim metodima i tehnikama kojima se psiholozi služe u svojim empirijskim proučavanjima kada prikupljaju, obrađuju i analiziraju podatke kako bi iz njih izvukli odgovarajuće zaključke. Kada je reč o načinu izlaganja veoma obimnog materijala, nastojali smo da budemo obuhvatni (da maksimalno uključimo sva ključna saznanja i sve bitne oblasti Opšte psihologije), selektivni (da izdvojimo samo najvažnije činjenice, pojmove, ideje i teorije), jasni (pažljivo smo razdvajali ono što su podaci odnjihovog tumačenja, utvrđene činjenice od pretpostavki i sl.), precizni (nastojali smo da svaki pojam, hipotezu ili teoriju što tačnije odredimo), ali ne i dosadni. Upravo zato da bismo relativno obimno i raznovrsno gradivo predstavili na atraktivan i pregledan način, izdašno smo se koristili „prozorima“ ili „boksovima“ kao važnim dodacima osnovnom tekstu. Glavna funkcija ovih dodatnih tekstova jeste da nekim zgodnim primerima, klasičnim ili savremenim istraživanjima, uzbudljivim i domišljatim eksperimentima, čitaocu što plastičnije razjasnimo složenije pojmove, zakone ili teorije u psihologiji. Osim spomenutih „boksova“, informativnosti, jasnoći i zanimljivosti udžbenika trebalo bi da doprinesu i brojne tabele, grafikoni i odabrane fotografije (najpoznatijih psihologa, eksperimentalnih situacija, instrumenata i sl.) jer je poznato da raznovrsna vizuelna sredstva olakšavaju razumevanje i pamćenje verbalnog značenja teksta. Posle svakog poglavlja u knjizi data je brižljivo odabrana literatura, čija je osnovna namena da zainteresovanog čitaoca uputi na izvore koji su mu dostupni ukoliko želi da proširi svoje znanje. Naš krajnji, dalekosežni cilj jeste da ovom knjigom svog čitaoca osposobimo i podstaknemo da može kasnije samostalno i kritički da proučava izvornu psihološku literaturu.