Adolescenti sa oštećenjem vida u susretu sa razvojnim i dodatnim izazovima

Abstract

Ljudi obično mladost pamte kao najlepši deo svog života. Sve što ih je brinulo i mučilo u to doba vremenom je iščezlo ili bar izbledelo. Sećaju se prvih izlazaka, prvih ljubavi, energije i lepote koja se više nikad neće vratiti. Odlazak mladosti doživljavaju kao gubitak za kojim tuguju. Primicanjem starosti proces tugovanja ne jenjava jer im izgubljeno izgleda sve ružičastije. Stoga ne čudi što je žal za mladost često opevavana tema, ali takođe ni zbog čega mnogi odrasli ne razumeju adolescente. „Odraslom je teško da zauzme neutralan stav prema adolescentu koji ga asocira na izgubljeni raj ili na bolni pakao sopstvene mladosti“ (Srna, 1997: 9). Uprkos tome, mnogi naučnici su proučavali pubertet i adolescenciju, nastojeći da budu objektivni. Mladima, pak, nije jasno: „Za čim to odrasli žale?“ Kako to da je za tetku ili baku najlepši period u životu onaj u kome je živela u nemaštini ili je čak bio rat!!! Sami jedva čekaju da se završi škola i da nađu ljubav svog života. Misle da će se time okončati sve njihove muke koje opažaju kao najveće na svetu. Sa druge strane, skloni su uživanju i eksperimentisanju, a često i rizičnim ponašanjima koja uznemiravaju i plaše njihove roditelje. Adolescentni period je period međusobno protivurečnih stanja, procesa i osećanja, vreme nemira, strepnji i straha, ali i trijumfa i ushićenja (Kovačević, 2001). Među najupornijim „mitovima“ o adolescenciji jeste taj da je to period „bure i oluje“. Danas znamo da se burne psihičke promene javljaju samo kod nekih adolescenata. Svakako to jeste period najbržih promena, kako telesnih tako i psihičkih, u poređenju sa promenama u ostalim fazama životnog ciklusa. Upravo to je jedan od razloga što su adolescenciju naučnici dugo „zaobilazili“, smatrajući da promene koje se tokom nje dešavaju izmiču raspoloživim naučnim metodama. Adolescencija je kao naučno polje prepoznata tek početkom prošlog veka. Od tada do danas je u porastu broj istraživanja u kojima su mladi izveštavali o raznim aspektima vlastitog psihičkog razvoja. Neka od njih pominju se u ovoj knjizi. S obzirom da su u fokusu stručnog i naučnog interesovanja autora osobe sa oštećenjem vida, najveći deo knjige posvećen je ovoj populaciji i to u adolescentnoj fazi životnog ciklusa. Adolescencija i oštećenje vida, tj. ometenost, su dve bitne odrednice ove ciljne grupe. Stoga se prvo bavimo tim temama, a tek potom psiho-socijalnim funkcionisanjem adolescenata sa oštećenjem vida u susretu sa razvojnim i dodatnim izazovima.U polju ometenosti ne postoji jednoznačna terminologija. Štaviše, postoje različite, neke i dijametralno suprotne, konceptualizacije ometenosti. Socijalni model ometenosti pomerio je fokus sa proučavanja i menjanja osobe, tj. njenog oštećenja, na socijalni kontekst koji je prilagođen potrebama većine. U svetu koji je po meri onih koji vide, osoba sa oštećenjem vida je ometena. Njeno iskustvo ometenosti nije posledica oštećenja vida, već okruženja koje ne primećuje njene potrebe i stoga joj nameće barijere. Kada bi u nekoj sredini svi natpisi bili na Brajevom pismu, ne bi bila ometena osoba koja se njime služi, nego ljudi iz njene društvene zajednice koji to pismo ne znaju da koriste. Uklanjanje svih vrsta barijera, obezbeđivanje sredstava za zadovoljavanje potreba osoba sa oštećenjem vida, njihovo osposobljavanje za sticanje odgovarajućih kompetencija su važni konstitutivni elementi sistema društvene podrške. Takva podrška uklanja razlike i omogućava jednakost. Adolescenti sa oštećenjem vida, kao svi adolescenti, imaju snažnu potrebu da pripadaju vršnjačkoj grupi i da se ni po čemu ne izdvajaju i razlikuju od ostalih. Da li ih oštećenje vida izdvaja i razlikuje? Da li postoje specifičnosti u pojedinim aspektima razvoja? Sa kakvim preprekama, teškoćama i frustracijama se suočavaju mladi sa oštećenjem vida i članovi porodice tokom njihovog odrastanja i kako nastoje da ih prevaziđu? Šta im omogućava efikasnije prevladavanje stresa? Koliko su uspešni u ostvarivanju razvojnih zadataka? Kakva je njihova životna perspektiva na profesionalnom i emotivnom planu? Kakvu podršku dobijaju u porodici, vršnjačkoj grupi, državi? Ovo su samo neka od pitanja o kojima se piše u ovoj knjizi. U obradi pojedinih tema koriste se empirijski nalazi, izveštaji o primenjenim metodama rada i oblicima podrške, kao i narativi mladih sa oštećenjem vida koji se na putu ka zrelosti susreću ne samo sa razvojnim, već i sa dodatnim izazovima. Cilj knjige nije da na sva pitanja da konačne odgovore. Nadamo se da će postavljena pitanja pokrenuti razmišljanja i nova istraživanja, a neki odgovori pomoći čitaocima da bolje razumeju mlade, posebno one koji imaju oštećenje vida, da sa njima uspešnije komuniciraju i obezbede im adekvatnu podršku.