Rana intervencija za decu sa oštećenjem vida

Abstract

Do devedesetih godina prošlog veka rana intervencija organizovana je po modelu pedagoško-psihološke i socijalne pomoći, u kome je profilaksa sekundarnih smetnji u razvoju imala primat u odnosu na tretman i prilagođavanje sredinskih uslova potrebama dece. Poslednjih godina, ranu intervenciju karakteriše značajan napredak na konceptualnom, teorijskom i praktičnom planu. Uključuje interdisciplinarni set metoda i tehnika, usmerenih na sprečavanje ili ublažavanje fizičkih, kognitivnih i emocionalnih smetnji u razvoju, uz postepeno uvođenje pristupa usmerenog na porodicu. Blagovremeno registrovanje bioloških i/ili socijalnih faktora rizika za nastanak smetnje u razvoju ili poremećaja u ponašanju i pružanje podrške porodici i detetu najvažniji je zadatak rane intervencije. Programi rane intervencije utemeljeni su na znanju iz različitih naučnih disciplina, imaju značajnu ulogu u radu sa decom, roditeljima i širom socijalnom sredinom. Svrha programa je stručna pomoć porodicama, koju pružaju stručnjaci koji poznaju razvoj dece i razumeju efekte oštećenja i sredinskih riziko faktora na rani razvoj. Zahvaljujući programima rane intervencije, roditelji uče kako da izađu u susret potrebama deteta sa smetnjama u razvoju, dete stiče samostalnost u obavljanju svakodnevnih i drugih aktivnosti, usvaja socijalne i ostale adaptivne veštine. Rana intervencija značajna je karika u području obrazovanja i obrazovnoj politici države, jer integriše teorijsko-metodološke pristupe, strategije i programe iz tri sektora, zdravstvenog, obrazovnog i socijalnog, ugrađuje ih u programe rada kojima se obezbeđuju uslovi za optimalan razvoj svakog deteta. Najkorisnija je onda kada su pružaoci usluga osposobljeni da prepoznaju jedinstvene potrebe porodice i deteta, i većinu aktivnosti sprovode u takozvanom ekološkom okruženju, odnosno u kontekstu svakodnevnih aktivnosti u kući ili predškolskoj ustanovi.