Aktivni i pasivni model u tumačenju kognitivne rezerve

Abstract

Koncept kognitivne rezerve relevantan je pojam u svakoj situaciji u kojoj mozak pretrpi neku povredu, a kao ideja počinje da se javlja usled ponovljenog zapažanja da ne postoji direktna veza između moždane patologije, odnosno oštećenja mozga i kliničke manifestacije tog oštećenja. Cilj ovog rada bio je da se pregledom dostupne literature analizira koncept kognitivne rezerve i prikaže distinkcija između pasivnih i aktivnih modela u tumačenju kognitivne rezerve. Istraživanja pokazuju da kognitivnu rezervu možemo razumeti kao faktor koji modifikuje odnos između patologije mozga i njene kliničke manifestacije, pri čemu viši stepen kognitivne rezerve deluje kao protektivni faktor u razvoju različitih neuroloških simptoma. Pasivni model rezerve usko je vezan sa pojmom kapaciteta rezerve mozga i pretpostavlja da će se klinički deficit pojaviti onda kada se kapacitet rezerve iscrpi preko određenog kritičnog praga. U osnovi aktivnog modela stoje kognitivna rezerva i kompenzatorni mehanizmi mozga. Koncept kognitivne rezerve primenljiv je na skoro svaku situaciju u kojoj je funkcionisanje mozga na neki način poremećeno, te se u literaturi navode stanja poput Alchajmerove demencije, Parkinsonove bolesti, multiple skleroze, traumatske povrede mozga, psihijatrijskih poremećaja, itd. Merenje koginitivne rezerve zavisi od uvažavanja aktivnog ili pasivnog modela pri operacionalizaciji rezerve. Opravdanost izučavanja koncepta kognitivne rezerve može se ogledati u mogućnosti istraživanja varijabilnosti u individualnim performansama, kao i u razumevanju funkcionisanja mozga pod različitim vrstama patologije.