Razvoj znakovnog i govornog jezika kod gluve i nagluve dece

Abstract

Због оштећења слуха и измењеног начина комуницирања са околином, глува и наглува деца развијају се под неповољнијим условима него деца која чују. Велики број глуве и наглуве деце има специфичне проблеме на плану комуникације и интеракције.Дететова немогућност да комуницира са родитељима и другом децом га временом изолују и воде ка дубљим тешкоћама на емоционалном, социјалном и плану укупног развоја. Основни циљ рада је да се прегледом доступне литературе укаже на развој и усвајање знаковног и говорног језика. Знаковни језик је природан и примаран језички израз глувих, док је говорни језик њихов секундарни језик. Знаковни језик има своју структуру и вокабулар и може обављати све функције као и било који други природан људски језик. Знаковни језици су се развили у другачијем биолошком медијуму од говорних језика.Упркос евидентним разликама у модалитету,они су структуирани као говорни језици на фонолошком нивоу, морфолошком, лексичком и синтаксичком нивоу. Знаковни језик је облик невербалне комуникације у којем се речи – приказују знацима или гестовима руку, који могу носити значење појединих мисли, речи, појма или читаве реченице. За ону децу са оштећењем слуха,која немају капацитета за усвајање језика и развој говора путем слушања, потребан је другачији приступ у васпитању и образовању, који ће максимално користити њихове капацитете за визуелну обраду и који ће им омогућити усвајање језика, знања и вештина примерених њиховим индивидуалним способностима и могућностима. То се може постићи, коришћењем знаковног језика у њиховом васпитању и образовању. Усвојеност знаковног језика, од најранијег узраста, помаже глувом детету, да упозна свет, да развија своје когнитивне способности, комуницира са својим родитељима и околином. Језик утиче на друштвени развој и афективне односе, блискост породице и њених чланова. Родитељи и глува и наглува деца која су двојезична у говорном и знаковном језику, граде квалитетније односе у својим породицама. Комуникација глуве и наглуве деце може бити вербална (усмена и писана) и невербална (која обухвата знаковни језик, употребу прстне азбуке-дактилологије, мимику и читање говора са уста и лица саговорника). Који облик комуникације ће глува и наглува деца користити и развити у великој мери зависи од тога да ли потичу из породице глувих или родитеља који чују. Примерена и ефикасна рана комуникација без обзира у оквиру ког језичког модалитета се одвија (знаковни или говорни), заједно са прихватањем детета и његовог оштећења је основа успешног когнитивног развоја и развоја личности детета, што представља основу комуникације и изградње језичких вештина. Билингвизам глуве и наглуве деце подразумева познавање и редовну употребу знаковног језика, који користи заједница глувих и говорног језика који користи чујућа већина. На предшколском и школском узрасту, потребно је омогућити деци да наставе да усвајају језик која су почела да усвајају у породици (знаковни или говорни). Деца ће најбоље усвојити оба језичка модалитета кроз интеракције са другим флуентним говорницима. Резултати многобројних истраживања указују да је најбољи приступ у процесу развоја говора и језика и образовању глуве и наглуве деце, билингвални приступ. Циљ овог приступа је развити комуникацијске вештине код деце, омогућити им виши ниво образовања и укључити их у живот друштвене заједнице. Неопходно је усавршавање постојећег образовног система у правцу развијања таквог модела који ће да одговори на њихове специфичности и ограничења узрокована њиховим примарним оштећењем.

Due to hearing impairments and a changed way of communicating with the environment, deaf and hard of hearing children develop under more unfavorable conditions than normal hearing children. A large number of deaf and hard of hearing children have specific problems in the fields of communication and interaction. The child's inability to communicate with family and other children isolates it, with the passage of time, and leads to deeper difficulties in the social and emotional plan and overall development. The main aim of this paper is to point to the role of development and adopting sign and spoken language by reviewing the available literature.Sign language is a natural and primary linguistic expression of the deaf, while the spoken language is their secondary language. Sign language has its own structure and vocabulary, and it can perform all the functions just like any other natural human language. Sign languages have evolved in different biological media from that of vocal languages. In spite of evident differences in modality, they are structured like spoken languages at the phonological, morphological, lexical and syntactic levels. Sign language is a form of non-verbal communication in which words are represented by hand signs or hand gestures which can carry the meaning of certain thoughts, words, notions or a whole sentence. For those hearing impaired children who don't have the capacity for language acquisition and speech development through listening, a different approach in education is needed, which will use their visual processing capabilities to the maximum and enable them to adopt the language, knowledge and skills appropriate for their individual abilities and possibilities. This can be achieved by using sign language in their education and training.The knowledge of sign language from the earliest age helps deaf children acquaint with the world, develop their cognitive abilities, communicate with their parents and the surroundings. The language affects social development and affective relations, closeness to family and their members. Parents and deaf and hard of hearing children who are bilingual in spoken and sign language build better quality relationships in their families. Communication of the deaf and hard of hearing children can be verbal (oral and written) and non-verbal (which involves sign language as well as the use of manual alphabet – dactylology, mime and lip-reading). Which form of communication the deaf and hard of hearing children will use and develop depends, to a large degree, on whether they come from a family of deaf parents or of hearing ones. Appropriate and efficient early communication, regardless of the language modality (sign or speech) within which it takes place, together with accepting the child and its impairment, is the basis for successful cognitive development and the development of the child’s personality, which represents the basis of communication and the development of language skills. The bilingualism of deaf and hard of hearing children implies the knowledge and regular use of sign language, which is used by the deaf people’s community, and of spoken language which is used by the hearing majority. At preschool and school age, it is necessary to allow children to continue adopting the language that they started to adopt in the family (either sign language or spoken language). Children will adopt both language modalities best through interactions with other fluent speakers. Results of numerous studies indicate that the best approach in the process of development of speech and language and the education of the deaf and hard of hearing children is the bilingual approach.The aim of this approach is to develop communication skills in children, to provide a higher level of education for them and to include them in the life of the community.It is necessary to improve the existing education system in the direction of developing a kind of a model that will respond to their specificities and limitations caused by their primary impairment.