Uloga teorije samolečenja u razumevanju povezanosti negativnih iskustava u detinjstvu i razvoja zavisnosti od psihoaktivnih supstanci

Abstract

Rasprostranjenost i posledice koje negativna iskustva u detinjstvu i zavisnost od psihoaktivnih supstanci ostavljaju na individualnom, porodičnom i socijalnom planu, pozicioniraju ove društvene probleme na sam vrh društvenih zabrinutosti. Određena istraživanja pokazuju da je prekomerno konzumiranje alkohola odgovorno za preko 200 različitih bolesti i zdravstvenih stanja i 2,8 miliona preranih smrti godišnje, dok je upotreba ilegalnih psihoaktivnih supstanci povezana sa 11,8 miliona smrti na godišnjem nivou, globalno posmatrano. Višedecenijska empirijska građa ukazuje na visoku rasprostranjenost negativnih iskustava u detinjstvu u populaciji osoba koje su zavisne. Cilj rada je analiza Teorije samolečenja kao korisnog okvira za tumačenje odnosa negativnih iskustava u detinjstvu i zavisnosti od PAS, kroz povezivanje sa aktuelnim empirijskim nalazima o odnosu ova dva prevalentna problema. U radu su kao opšte metode korišćene analiza i sinteza empirijskih i teorijskih nalaza pomoću pretraživanja radova kroz različite naučne baze. Težeći humanizaciji etiološkog promatranja razvoja zavisnosti, Teorija samolečenja ide u pravcu dekonceptualizacije pogleda na zavisnost u okviru kog je dominiralo shvatanje zavisnosti kao ličnog izbora, slabe volje i hedonističkih težnji pojedinca. Negativna iskustva u detinjstvu, naročito kroz kumulativni efekat su prediktori rane upotrebe, zloupotrebe i zavisnosti od psihoaktivnih supstanci, te su povezana i sa rizičnijim načinom upotrebe i težim problemima koji proizlaze iz zavisničkog ponašanja. Kroz upotrebu psihoaktivnih supstanci pojedinci teže da prevaziđu različita negativna ili konfuzna afektivna stanja kao rezultat traume, da kontrolišu ili da osete emocije koje se ne mogu doživeti bez efekata konkretne supstance. Zavisničko ponašanje se posmatra kroz prizmu neadekvatne strategije prevazilaženja unutrašnjih stanja i problema koja je generator dalje emocionalne patnje. Teorija samolečenja počiva na pitanju koje se interesuje za to šta konkretna supstanca pruža korisniku, te upravo od ovog odgovora treba krenuti u koncipiranju idejnih pravaca prevencije i tretmana zavisnosti. Istraživanja u populaciji osoba koje su zavisne od PASa i imaju negativna iskustva u detinjstvu, generalno pružaju podršku postulatima Teoriji samolečenja kao korisnom okviru u analizi odnosa negativnih iskustva u detinjstvu i razvoju zavisnosti.