Оblici komunikacije slepogluvih osoba

Abstract

Slepogluvoća je kombinacija oštećenja vida i oštećenja sluha koja dovodi do teškoća u domenima komunikacije, mobilnosti i svakodnevnog funkcionisanja. Potpuno ili delimično ograničava osobu u aktivnostima i učešću u tolikoj meri da društvo treba da joj obezbedi posebne usluge, izmene u okruženju i asistivne tehnologije. Slepogluve osobe pripadaju izuzetno heterogenoj grupi osoba sa invaliditetom. Deca, mladi i odrasli se razlikuju prema vrsti, stepenu i vremenu nastanka oštećenja vida i oštećenja sluha, fizičkim i zdravstvenim problemima, kognitivnom funkcionisanju, oblicima komunikacije koje koriste, postojanju dodatnih smetnji u razvoju. Pristupi i intervencije u obrazovanju i rehabilitaciji slepogluvih osoba su proistekli iz područja koja čine obrazovanje i rehabilitacija osoba sa oštećenjem vida i obrazovanje i rehabilitacija osoba sa oštećenjem sluha. Međutim, slepogluve osobe zahtevaju podršku i sistem usluga koje se značajno razlikuju od onih namenjenih isključivo osobama sa oštećenjem vida ili osobama sa oštećenjem sluha. U cilju razvijanja i održavanja komunikacije slepogluvih osoba kreiran je širok spektar podrške, alternativnih komunikacionih sistema i tehnika i razvijen znatan broj oblika komunikacije. Oblici komunikacije koje slepogluve osobe mogu da koriste su: govor, znakovni jezik, locirani znakovni jezik, vođeni znakovni jezik, prstna azbuka/abeceda, ručna azbuka/abeceda, taktilni znakovni jezik, Lormova abeceda, pisanje na dlanu, Tadoma metod, pisani govor, uvećana štampa, Brajevo pismo. Cilj rada je opisati oblike komunikacije koje mogu da razviju i koriste slepogluve osobe.