Pretpostavke uvažavanja različitosti u školskom okruženju: identifikacija ključnih konstrukata

Abstract

Uvažavanje različitosti, kao jedne od ključnih vrednosti savremenih društava, aktuelizovano je poslednjih godina u okvirima formalnog sistema obrazovanja i vaspitanja, primarno pod uticajem koncepta interkulturalnog obrazovanja i procesa usmerenih na unapređivanje demokratske kulture u školama. Za potrebe identifikovanja bazičnih konstrukata značajnih za inkorporiranje različitosti u korpus vrednosti koje se praktikuju u uslovima školskog okruženja, sprovedena je kritička analiza relevantne nacionalne legislative, izvršen je temeljni pregled niza teorijskih koncepata u kojima se uvažavanje različitosti pojavljuje kao konstitutivni element, te su selektovani elementi i primeri dobre prakse u ovom domenu. Nalazi, dobijeni ovako koncipiranim istraživanjem, ukazuju da nivo poštovanja i negovanja različitosti u školskom setingu primarno zavisi od međudejstva faktora koji deluju na tri nivoa – kontekstualnom, relacionom i individualnom. Na nivou organizacionog konteksta u kome se negovanje različitosti praktikuje, ključnim konstruktom ocenjuje se školska kultura, definisana kao sistem vrednosti, normi, ciljeva i prakse koji dele svi akteri školskog života. Zajednička vizija, organizaciona posvećenost, orijentisanost ka ciljevima i inovacijama, kvalitet formalnih i neformalnih odnosa, podržavajuće i strukturirano liderstvo, te učešće u donošenju odluka, smatraju se elementima školske kulture koji su u direktnoj funkciji promocije različitosti. Na relacionom nivou najuticajnijim se pokazuje kvalitet školske klime, izražen kroz negovanje skladnih interpersonalnih odnosa između svih učesnika obrazovnovaspitnog procesa, definisanje jasnih očekivanja i pravednih pravila koja se dosledno primenjuju, korišćenje tehnika pozitivnog disciplinovanja i socioemocionalnog učenja, te prakse koja direktno promoviše uvažavanje različitosti. Kada je u pitanju individualni nivo, ključnim se pokazuju kulturalne kompetencije nastavnika izražene kroz kulturalnu svesnost, znanje i veštine, te posledičnu primenu kulturalno kompetentne prakse – u formi kulturalno kompetentnog rukovođenja odeljenjem, primene kulturalno responzivnih programa nastave i učenja, kao i aktivne saradnje sa roditeljima različitih kulturnih identiteta. Posmatrano iz ugla učenika, važnom pretpostavkom kulturalno kompetentnog ponašanja smatra se razvijanje kulturalne senzitivnosti kao otvorene spremnosti da se ostvare interakcije sa pripadnicima drugih kultura, uz istovremeno poštovanje i uvažavanje kulturalnih razlika. Sumarno gledano, može se zaključiti da napori ka promociji različitosti u školskom okruženju, ukoliko pretenduju da budu efektivni, nužno zahtevaju holistički pristup konstruktima školske kulture, pozitivne školske klime i kulturalnih kompetencija, koji svojim međuzavisnim delovanjem kreiraju prostor za negovanje interkulturalnog obrazovanja i razvijanje demokratske kulture.