Modeli školovanja i socijalna kompetencija učenika sa intelektualnom ometenošću

Abstract

азвој социјалне компетенције зависи од многих фактора, међу којима су динамика породичних односа, интеракције са вршњацима, образовање и когнитивне способности. Различита обележја и карактеристике школског окружења као што су клима, социјални односи, социометријски статус итд., представљају значајне факторе развоја социјалне компетенције ученика са интелектуалном ометеношћу Циљ рада је да се прегледом литературе сагледа однос нивоа социјалне компетенције ученика са интелектуалном ометеношћу и модела школовања. Прегледом литературе на тему ниво социјалне компетенције особа са интелектуалном ометеношћу у односу на модел школовања, обухваћени су научни радови, преузети из базе података KOBSON, SCIndeks и Google schoolar. Резултати наведених истраживања упућују на закључак да постоји повезаност између социјалне компетенције, вршњачких односа и модела школовања. Инклузивно образовање пружа више прилика за остваривање социјалних интеракција између ученика са интелектуалном ометеношћу и њихових вршњака типичног развоја. Вршњачки односи и ниво остварене социјалне компетенције представљају предикторе школског успеха код ученика са интелектуалном ометеношћу. Ученици који имају виши ниво усвојености социјалних вештина, чешће и адекватније комуницирају са наставницима, што се позитивно одражава и на школски успех. Аутори истичу да стицање социјалног искуства у оквиру подржавајућих вршњачких група позитивно утиче на емотивни и социјални развој детета. Прихваћеност ученика од стране вршњака повезана је са просоцијалним понашањем, прихватањем одговорности, нивоом самосталности и самопоуздања и адекватним стратегијама за решавање проблема. Примена адекватних интервенција, као што су кооперативно учење или индивидуализовани програм подучавања, доводи до појаве просоцијалног понашања ученика са интелектуалном ометеношћу, а касније и до прихватања ових ученика од стране својих вршњака типичног развоја. Подстицање развоја социјалне компетенције и примена тренинга социјалних вештина треба да буде једна од примарних области у третману деце са интелектуалном ометеношћу. Добро планирање инклузивног система, адекватна обука особља, сарадња измећу наставника и дефектолога као и примена теоријског знања о инклузији могу допринети бољој имлементацији програма инклузије.

The development of social competence depends on many factors, among which are the dynamics of family relationships, interactions with peers, education and cognitive abilities. Different features and characteristics of the school environment, such as climate, social relations, sociometric status, etc., are important factors in the development of social competence of students with intellectual disabilities. The aim of this paper is to review the literature on the relationship between the level of social competence of students with intellectual disabilities and the school setting. A review of the literature on the topic of the level of social competence of persons with intellectual disabilities in relation to the school setting, include scientific papers, taken from the COBSON, SCIndeks and Google schoolar databases. The results of the mentioned research point out that there is a connection between social competence, peer relations and the school setting. Inclusive education provides more opportunities to achieve social interactions between peers with intellectual disabilities and peers with typical development. Peer relationships and the level of social competence are predictors of academic achievement in students with intellectual disabilities. Students who have a higher level of adoption of social skills, communicate more often and more adequately with teachers, which has a positive effect on academic achievement. The authors point out that gaining social experience within supportive peer groups has a positive effect on a child's emotional and social development. Student acceptance by peers is associated with prosocial behavior, acceptance of responsibility, level of independence and self-confidence, and adequate problem-solving strategies. The application of adequate social training, such as cooperative learning or an individualized teaching program, leads to the emergence of prosocial behavior of students with intellectual disabilities, and later to their acceptance by their peers of typical development. Encouraging the development of social competence and the application of social skills training should be one of the primary areas in the treatment of children with intellectual disabilities. А well- designed inclusive system, adequate staff training, cooperation between teachers and special educators as well as the application of theoretical knowledge about inclusion can contribute to a better implementation of the inclusion program.