O jezičkom razvoju u periodu proširivanja jezičkih kompetencija

Abstract

Jezički razvoj je dug proces. Usvajanje maternjeg jezika počinje od trenutka kada se rodimo, a pojedine komponente jezičke strukture, kao što je leksičko-semantička, razvijaju se celog života. S polaskom u školu razvoj jezika se nastavlja usvajanjem pisanog jezičkog izraza. Od tog trenutka sposobnost da se rečenice koje su gramatički i smisaono potpune pretoče iz govornog ili misaonog sadržaja u pisanu formu postaje sastavni deo opšte jezičke sposobnosti. U civilizaciji koja „počiva na papiru” teško je preuveličati značaj komunikacije koja se odvija putem napisane ili odštampane reči (Moskovljević, 1989: 138). Sposobnost za pisanu produkciju omogućuje čoveku prevazilaženje onoga što je „sada” i „ovde” (Bugarski, 1997: 14), obezbeđuje komunikaciju sa ljudima koji su od nas udaljeni i vremenski i prostorno; pomaže nam da bolje sagledamo ko smo i šta mislimo (Graham, 2008: 1). Zahvaljujući pisanom jezičkom izrazu čovek je u stanju da prenosi svoja znanja i ideje generacijama koje dolaze; pisanjem se informacije veoma detaljno i sa velikom tačnošću povezuju, čuvaju i prenose (MacArthur, Graham & Fitzgerald, 2008: 1). U savremenom svetu svakodnevno smo okruženi različitim tekstovima koje smo sami produkovali ili koje su pisali drugi. Stoga nije netačno tvrditi da je današnji čovek sve više pismen čovek, homo scribens (Bugarski, 1997: 8), jer se nijedan segment našeg života više ne može zamisliti bez grafičkog okruženja. Tako se kao nužna tema za istraživanje nameće ispitivanje pisanog jezika – kako se sposobnost za pisanu jezičku produkciju usvaja i razvija. Jedno od nedovoljno istraženih polja u oblasti pisanja odnosi se na sintaksički nivo i na promene do kojih dolazi u strukturi pisane rečenice, ali i gledano u celini, na nivou teksta. Kao i svaki kompleksan fenomen, pisanje je ljudska aktivnost koja se može posmatrati sa više aspekata. Jedan od njih je sposobnost produkovanja i organizovanja rečenica u pisanom diskursu (Beers & Nagy, 2009). Uspešno formiranje i razumevanje poruka u pisanom izrazu u suštini se svodi na poznavanje velikog broja različitih sintaksičkih konstrukcija i njihovih funkcija, kao i na poznavanje formalnih i strukturnih svojstava različitih vrsta tekstova. Uspeh u pisanoj komunikaciji najvećim delom zavisi od prikladne upotrebe jezičkih sredstava koja su na raspolaganju u datom pojavnom obliku jezika, a najčešće se sagledava kroz produkciju različitih sintaksičkih jedinica i konstrukcija prilagođenih datom komunikativnom kontekstu (Ravid, 2004 Kako bi se u celini sagledao razvoj sposobnosti za pisanu produkciju, treba poći od promena koje se dešavaju na sintaksičkom planu u periodu proširivanja jezičkih kompetencija; od toga kako se odvija proces usvajanja pisanog diskursa i koje su teorije i modeli usvajanja pisanog jezika pružili najprihvatljivija tumačenja postojećih jezičkih činjenica. Ono što u tradicionalnom smislu obuhvata pojam pismenost – elementarno ovladavanje veštinama čitanja i pisanja – prestalo je da bude samo po sebi predmet istraživanja različitih naučnih disciplina. Danas pojam pismenosti podrazumeva široko polje istraživačkih zadataka – sistematsko praćenje različitih aspekata razvoja pisanog jezika, identifikovanje parametara od značaja za diferenciranje tekstova prema žanrovskim karakteristikama, metajezičku analizu, strukturiranje diskursa i njegovih delova i analizu društvenog i kulturnog konteksta u koji se diskurs smešta (Ravid & Tolchinsky, 2002; Beers & Nagy, 2011). Usvajanje forme pisane rečenice i razvijanje kompetencija za pisanu produkciju u punom smislu reči, danas je neophodan uslov za bavljenje bilo kojim poslom. Sposobnost za pisanje različitih tipova tekstova predstavlja jedan od glavnih činilaca akademskog postignuća učenika. To dokazuje činjenica da učenici i studenti koji imaju teškoće u pisanju značajno zaostaju za drugom decom i kolegama jer je pisana forma primarno sredstvo na osnovu kojeg učitelji i nastavnici procenjuju nivo i kvalitet stečenog znanja (Graham, 2008: 2). Uspešno strukturiranje pisanog diskursa i njegovih delova ne znači samo da je dete premostilo teškoće koje se odnose na automatizaciju rukopisa i razvilo sposobnost da se neki tekst pročita i razume. Usvajanjem pisane forme podstiče se razvoj rečnika i njegova raznovrsnost, otkrivaju se nove funkcije izraza i konstrukcija koje pre opismenjavanja detetu nisu bile dostupne. Takođe, rečenice se unutar diskursa mogu povezivati i usklađivati na različite načine, a semantički razvoj jezika je usko povezan sa razumevanjem i produkcijom složenih jezičkih izražajnih sredstava (Tolchinsky, 2004: 234). Sve ovo potvrđuje da je usvajanje sposobnosti za pisanu produkciju kompleksan i dugotrajan proces. Imajući, dakle, u vidu svu složenost ovladavanja pisanim jezičkim izrazom, na stranama koje slede biće predstavljene glavne karakteristike razvoja jezika na mlađem osnovnoškolskom uzrastu zbog toga što početak kasnijeg jezičkog razvoja u velikoj meri korelira sa polaskom deteta u prvi razred osnovne škole. Kako je usvajanje sposobnosti za pisano izražavanje jedan od najsloženijih vidova usvajanja jezika, uz leksički, biće predstavljen i sintaksički razvoj u periodu proširivanja jezičkih kompetencija jer sintaksa najbolje odražava razvoj jezika na svim njegovim nivoima. Na samom početku su predstavljene najznačajnije teorije o usvajanju jezika. Nativističko viđenje jezičkog razvoja dato je kroz principe generativne gramatike Noama Čomskog. Pored generativizma, predstavljene su i druge dve dominantne teorije XX veka – razvojna teorija Žana Pijažea i sociokulturna teorija Lava Vigotskog. Posebna pažnja je posvećena Tomazelovom modelu razvoja gramatičkog sistema koji se zasniva na jezičkoj upotrebi. Savremeni lingvisti i psiholozi ovom modelu daju prednost nad ostalima zbog činjenice da su u njemu na najprihvatljiviji način povezane genetska i sredinska komponenta u procesu usvajanja jezika. Osim pregleda vodećih teorijskih modela dat je i kratak osvrt na faze razvoja jezika kod pojedinca. Predstavljena je periodizacija jezičkog razvoja od rođenja do okončanja srednje škole, uključujući pokazatelje jezičkog razvoja na odgovarajućem uzrastu, s posebnim osvrtom na period kasnijeg jezičkog razvoja. S obzirom da detetu mnoge stvari postaju dostupne kad nauči da piše, u drugom delu se razmatraju prednosti pisanja u odnosu na govorenje, kao i razlike koje postoje između govornog i pisanog izraza. Razvoj sposobnosti za pisanu produkciju je praćen od samih početaka – od žvrljanja i šaranja, crteža, do pojave prvih slova i stvarnog, formalnog početka usvajanja pisane forme. Na kraju su predstavljene teorije pisanja koje u prvi plan ističu kognitivnu osnovu tog procesa, kao i one koje proces pisanja posmatraju u svetlu društvenih i kulturnih uticaja (sociokulturni model) (MacArthur, Graham & Fitzgerald, 2008: 2). Uzimajući u obzir činjenicu da je poslednjih godina prevladala tendencija da se istraživanja u oblasti pisanje ne usmeravaju na to kako deca treba da pišu i kako njihovi tekstovi treba da izgledaju, nego se premeštaju na teorijski plan – da se objasni kako deca pišu (Nystrand, 2008: 22), želja nam je da ova monografska studija pomogne i doprinese tom cilju, makar i u najmanjoj mogućoj meri.