Sociodemografske i porodične karakteristike dece bez roditeljskog staranja na domskom i porodičnom smeštaju

Abstract

U Republici Srbiji zaštita dece bez roditeljskog staranja podrazumeva njihovo zbrinjavanje u okruženje druge porodice ili institucije sve dok se ne obezbede uslovi za povratak u biološku porodicu ili se mlada osoba ne osamostali. U cilju sticanja uvida u sociodemografske i porodične karakteristike dece bez roditeljskog staranja koja se nalaze na domskom i porodičnom smeštaju, te uočavanja razlika u karakteristikama u odnosu na vrstu smeštaja, analizirani su, primenom metode analize sadržaja, podaci iz Izveštaja o radu ustanova za smeštaj dece i mladih u Srbiji i Sintetizovanih izveštaja o radu Centara za porodični smeštaj i usvojenje, za period od 2010. do 2016. godine. Rezultati analize ukazuju na kontinuirano smanjenje ukupnog broja korisnika usluge domskog smeštaja i intenzivno povećanje broja dece na hraniteljstvu. Distribucija broja dece različitog pola je gotovo podjednaka na obe vrste smeštaja (sa neznatno većim udelom dečaka na domskom i devojčica na porodičnom smeštaju), dok je po pitanju uzrasta najzastupljenija kategorija dece od 6 do 17 godina (60%-70%), pri čemu broj dece mlađe od 6 godina na domskom smeštaju opada, dok je na porodičnom u blagom porastu. Na domskom smeštaju zabeleženo je veće prisustvo dece sa smetnjama u razvoju (50%-60%) nego na porodičnom smeštaju (30%), te se više dece koja koriste uslugu domskog smeštaja obrazuje u specijalnim školama. Kada su u pitanju porodične karakteristike, zapaža se da neadekvatno roditeljsko staranje predstavlja najčešći razlog smeštaja dece u hraniteljske porodice i ustanove za decu i mlade (30%-40%), a podaci o dinamici odnosa sa roditeljima ukazuju da značajan broj korisnika usluge domskog (40%- 50%) i porodičnog smeštaja (20%-30%) retko ili uopšte ne ostvaruje ove kontakte. Na osnovu prikazanih podataka zaključuje se da, u skladu sa aktuelnim procesom deinstitucionalizacije, postoji pozitivan trend smanjenja ukupnog broja dece na domskom smeštaju. Međutim, prisustvo značajnog broja dece sa smetnjama u razvoju na domskom smeštaju ukazuje na nedovoljnu primenu specijalizovanog hraniteljstva i potrebu za unapređivanjem ove vrste porodičnog smeštaja. Dodatno, ukoliko se uzme u obzir da je reunifikacija prvi cilj stalnosti za decu izmeštenu iz porodice, trebalo bi bliže razmotriti razloge nedovoljnog ostvarivanja kontakata dece bez roditeljskog staranja sa roditeljima ili srodnicima.