Fiziološka optika

Abstract

Vid, odnosno naša vizuelna percepcija, plod je složene, ali korisne interakcije između oka i svetlosti. Prvi korak se može definisati kao optički i on ima za cilj da optički sistem oka formira sliku posmatranih predmeta na mrežnjači. Svetlost se tu pojavljuje kao „informacija” koju emituju svetlosni izvori i koja putuje kroz okolni prostor, a oko je senzor, tj. prijemnik te svetlosti. Putanje ovih informacija obično se predstavljaju kao prave linije koje nazivamo svetlosnim zracima. Da bi naš mozak proizveo vizuelnu senzaciju, neophodno je da ona bude preneta od mrežnjače do centra za vid u njegovoj potiljačnoj zoni. Tu ulogu ima vidni ili optički živac, tj. očni nerv. Da bi se formirala dovoljno oštra slika na mrežnjači, prozirne strukture oka prenose svetlosnu energiju, a površine koje ih razdvajaju (diopteri) prelamaju svetlosne zrake, sa ciljem nјihovog fokusiranja. Govorimo o refrakciji svetlosti, koja je od suštinskog značaja za razumevanje načina na koji oko percipira okolni svet. Kratkovidost, dalekovidost i astigmatizam su najčešće refrakcione greške, koje su rezultat nesavršenog puta svetlosnih zraka kroz oko do mrežnjače. Njihova korekcija je važna za vizuelnu percepciju, pa samim tim i kvalitet našeg života. U prethodnom pasusu ima više nego dovoljno pojmova i relacija koje povezuju optiku i čulo vida. Fiziološka optika – pojam koji se sastoji od dve reči: fiziologija – od grčkih physis (φύσις – priroda) i logos (λόγος – nauka) i optika – od starogrčke reči πτική (optikē), što znači „pojava, izgled”. Fiziologija u osnovi proučava naše telo na nivou organa i sistema, sa posebnim akcentom na mehanizme koji nadziru i regulišu životne procese. Čulo vida je deo našeg nervnog sistema, a organ čula vida je oko. Optika, kao grana fizike koja se bavi proučavanjem svetlosti i njenih osobina, u početku je i bila sinonim upravo za oko i vid. Proučavanje osnovnih zakona optike može da bude suvoparno i teško razumljivo, naročito ako je prezentovano bez direktne povezanosti s određenim konkretnim fenomenima, a namenjeno čitaocima koji nisu specijalisti za tu oblast. Udžbenik Fiziološka optika namenjen je prvenstveno studentima Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, modula Smetnje i poremećaji vida, ali očekujemo da će biti koristan i svima onima koji se bave oftalmologijom i optometrijom. Rezultat je višegodišnjeg pedagoškog iskustva, prvog autora iz oblasti fizike i biomedicinskog inženjerstva, kao i drugog autora iz oblasti oftalmologije i oftalmohirurgije. Udžbenik je organizovan u četiri poglavlja: Optika i oko, Oko kao optički sistem, Kvalitet vida i Refrakcione anomalije oka. Trudili smo se da svih 19 delova čine jedinstvenu i sistematski povezanu celinu. Nadamo se da je rečnik jasan, nedvosmislen i lako razumljiv, a naročito onima koji su izabrali buduća zanimanja s namerom da „pobegnu” od matematike i fizike, ali ih je put naveo na defektologiju, oftalmologiju ili optometriju, gde mnogi pojmovi i pojave imaju veze sa optikom. Trudili smo se da koristimo već odomaćene sinonime, kao što su: vid – vizuelna percepcija; žuta mrlja – makula; rožnjača – kornea; foton – kvant; kratkovidost – miopija; dalekovidost – hipermetropija; žiža – fokus; rasipanje – disperzija i dr., a sve sa ciljem da čitaocu pomognemo u korišćenju i druge nomenklature iz ove oblasti. Radi potpunog razumevanja sadržaja preporučujemo da se poglavlja čitaju redom. Za one koji „vole da čitaju na preskok” u tekstu smo dali uputstva o vezama poglavlja i odeljaka. Isto tako, tu su i reference iz literature ukoliko čitaoca nešto dodatno zainteresuje, a u udžbeniku nije dovoljno detaljno obrađeno. Srećno sa čitanjem, učenjem, a nadamo se i uživanjem u ovom udžbeniku o osnovama fiziološke optike! Udžbenik smo posvetili našim učiteljima i studentima, uz zahvalnost porodicama, prijateljima i svima koji su na bilo koji način pomogli da dobije konačan izgled.