Potreba za podrškom za život u zajednici kod odraslih osoba s lakom intelektualnom ometenošću

Abstract

Veštine potrebne za život u zajednici sastavni su deo svih skala za procenu adaptivnog funkcionisanja. U poslednje vreme fokus naučne javnosti sve više se pomera sa merenja performansi u oblasti adaptivnog funkcionisanja na procenu potrebe za podrškom. Cilj ovog istraživanja je da utvrdi stepen povezanosti adaptivnog funkcionisanja i stepena potrebe za podrškom u oblasti života u zajednici kod osoba sniženih intelektualnih sposobnosti. Uzorkom je obuhvaćeno 38 odraslih ispitanika s lakom intelektualnom ometenošću, starosti između 18 i 53 godine (AS=26,6; SD=9,45). Nijedan ispitanik nema komorbidno psihijatrijsko ili neurološko stanje, niti teža senzorna oštećenja. Za procenu adaptivnih veština u oblasti života u zajednici korišćena je istoimena skala Vinelandove skale adaptivnog funkcionisanja, dok je za procenu podrške u navedenoj oblasti korišćena podskala „Život u zajednici“ Skale za procenu intenziteta podrške. Za svaki od osam ajtema ove podskale određuju se učestalost pružanja podrške, utrošak vremena za pružanje podrške i tip pružene podrške. Veći broj poena na ovoj podskali ukazuju na veći stepen potrebe za podrškom. Rezultati istraživanja ukazuju na postojanje visoke, negativne, statistički značajne korelacije između skorova ispitanika na dvema korišćenim podskalama (r = - 0,727; p = 0,01). Negativne vrednosti korelacije su očekivane, budući da veći broj poena na skali za procenu adaptivnog funkcionisanja ukazuje na viši stepen postignuća. Adaptivne sposobnosti su, po svemu sudeći, značajan, ali ne i jedini činilac koji determiniše stepen potrebe za podrškom u zajednici. Rezultati t testa pokazuju da između ispitanika različitog pola ne postoji statistički značajne razlike u odnosu na ispoljen stepen potrebe za podrškom (p ˃ 0,05). Iako polne razlike nisu zabeležene ni u oblasti adaptivnog funkcionisanja dobijene vrednosti nalaze se na granici statističke značajnosti (p = 0,055). Rezultati istraživanja ukazuju na mogućnost da će na većim uzorcima ispitanici ženskog pola ispoljiti značajno više performanse u oblasti adaptivnog funkcionisanja. Razvojem adaptivnih veština smanjiće se inicijalna potreba za podrškom, ali se adekvatna socijalna participacija odraslih osoba s lakom intelektualnom ometenošću može ostvariti tek osnaživanjem sistema za pružanje prirodne i formalne podrške.