Vizuelno funkcionisanje i slabovidost

Abstract

Edukaciju i rehabilitaciju slabovidih osoba u značajnoj meri opredeljuje umešnost stvaranja mogućnosti za efikasno korišćenje kapaciteta vida i razvoj vizuelnog opažanja. Vizuelnu efikasnost slabovidih čine interakcije poligrama u kome se jasno prepoznaju sledeća temena: slabovidost, edukacione i psihosocijalne odlike slabovidih osoba, vidne funkcije, vizuelno opažanje i funkcionisanje, edukacione metode i edukacioni sadržaji. Sve interakcije ovog poligrama doprinose edukaciji slabovide osobe koja dobro razume svoje vidne i vizuelne kapacitete i efikasno ih koristi za široki pristup obrazovnim, stručnim, kulturnim, naučnim, popularnim i svakodnevnim informacijama. Takva osoba i okolina u kojoj ona živi i radi, udaljeni su od negativnih posledica neprepoznavanja prirode slabovidosti. Potrebe razvoja naučnih saznanja o edukaciji i rehabilitaciji osoba s oštećenjem vida mogu se ustanoviti na osnovu analize socijalne integracije slabovidih osoba u različitim društvenim grupama, počevši od porodice, preko vršnjačke grupe, profesionalnih saradnika, do šireg socijalnog okruženja. U periodu kada su pokrenuti i osnaženi mnogi programi podrške koncepta „korišćenja vida slabovidih osoba”, Morse ipak njihov položaj u društvu apostrofira navođenjem sledećeg opisa: „Slabovida osoba bi želela da se uključi u neku grupu, ima potrebu da se identifikuje, uči, ponaša i reaguje u skladu s očekivanjima drugih. Ako se od nje očekuje da se ponaša kao da je slepa, ona će to pokušati. Ako se očekuje da se ponaša kao da dobro vidi, pokušaće i to. U tom slučaju ljudi misle da znaju kako da se ophode prema slabovidoj osobi, a ona misli da zna kako da se ponaša” (“The Partially Sighted Person”, A Marginal Man, Group 5, p.109, prema Morse, 1985: 44). U kojoj meri je ova slika promenjena u skladu s očekivanim razvojem nauke i društvene svesti trideset godina kasnije? Brojni su pozitivni pomaci u ovom smislu, takvi kao oplemenjivanje društvene svesti za neophodnost širokog uključivanja osoba s oštećenjem vida u sve oblasti života i rada, obrazovna tehnologija za slabovide, razvoj metoda procene i tretmana vidnih i vizuelnih funkcija i edukacija šireg kruga stručnjaka u oblasti minimalnih obrazovnih potreba slabovide dece. Edukatori i rehabilitatori osoba s oštećenjem vida i u aktuelnom trenutku prepoznaju u Morseovim rečima veliki broj slabovidih osoba koje su u prvom redu lišene edukaciono-rehabilitacione prevencije i tretmana. Posebnu ulogu u prevazilaženju problema prilagođavanja i formiranja predstave slabovidih osoba o sebi imaju edukativni i drugi programi procene i razvoja vizuelne efikasnosti u uslovima slabovidosti. Odgovor na prethodno postavljeno pitanje, koje se tiče pomaka u edukaciono- rehabilitacionog pristupa osobama s oštećenjem vida i njihovom položaju u društvu, može se sažeti i u sledećoj opservaciji ovog pitanja: „Budući da deca i odrasli s oštećenjem vida i dalje često dobijaju nedovoljno precizne informacije i neusaglašene poruke o svojoj sposobnosti ili o onome što drugi od njih očekuju, često su zbunjeni u pogledu svog identiteta, samovrednovanja i statusa kao grupe. Slabovide osobe često kažu da nisu ni slepe ni videće, nego da se nalaze negde između. Postavljanje sebe u ovako sivu zonu omogućava stvaranje velike konfuzije i pogrešnog tumačenja nečijih sposobnosti i veština od strane drugih” (Sacks, 2010: 69). Poređenje dva citirana opisa položaja slabovidih osoba u društvu upućuje nas na zaključak da se znatan broj slabovidih osoba i dalje suočava s problemima nerazumevanja njihovih vizuelnih i drugih potreba i mogućnosti. Svest o ovom problemu dovodi do značajnijih zaokreta i omogućava nove početke u području definisanja slabovidosti iz ugla funkcionalnih klasifikacija.